Eseji

Autorica: Lucija Ćurko (Hrvatska)

Svanulo je, sunce je granulo u sobu,

Pomislih : „ još jedan dan manje bliže grobu.“

Usta san i lagano diza roletu i skužija:

„Jebate, želin minjat planetu.!“ *

Jednog tmurnog, ali nadasve posebnog rujanskog dana, dok sam bila još jako mlada i nadobudna, otišla sam na prvo svečano predavanje u  instituciju s kojim ću sljedećih x godina provesti pravu pravcatu ljubavnu vezu. Onu sadomazohističku.

Autor: Oskar Roginer (Srbija)

Na početku leta, na jednom pozorišnom festivalu centralno-istočne Evrope, postavljena je bista od domaćeg sapuna nekadašnjeg maršala SFRJ, Josipa Broza. Interaktivna instalacija se bazira na pretpostavci, da će kip pored fontane biti izložen vremenskim prilikama i neprilikama, te će vremenom popucati, istopiti se - nestati. Skulptura je, ali pre svega namenjena slučajnom ili namernom Pešaku, i njegovog akta ritualnog pranja ruku, pomoću koga, putem realne, metaforične, direktne i indirektne intervencije utiče na oblik, značenje, asocijativnu ravan i u suštini samu bit Tita, kao dela ideološkog poretka i kulturnog sećanja ovih prostora. Bista je otkrivena u podne, tokom noći biva odvaljena od postolja, da bi do sledećeg jutra u komadima veličine šake bila rasuta po glavnom trgu sa penušajućom fontanom sa strane. Tog istog leta, iz gnezda u parku istog grada ispilila su se tri mala labuda. Sićušni, sivi, još ni pernati otisnuli su se na vodu jezera. Taj isti lutajući Pešak je jedne noći, samo dve sedmice nakon kratkotrajnog Brozovog kipa kaldrminim kamenicama i granama drveća ubio jednog od ta tri labuda. Na samom kraju istog leta, u jednom drugom gradu okupljali su se mladi, sedeli na klupama, pričali, dogovarali se - čekali. Bila je to jedna sasvim obična, već prohladna septembarska noć između petka i subote, dok taj isti Pešak, ničim izazvan nije uzviknuo „Pederi!" i čekićem za meso, na trotoaru do granica svesti nije istukao prolaznika za kim je uzviknuo.

Autorica: Zlatiborka Popov Momčinović, Sarajevo, BiH

Autorica: Milica Miražić

Dopustila bih sebi ovom prilikom, uz izgovor ograničenog obima i sasvim slobodne zadate forme rada, nešto manje formalan, na momente možda čak i krajnje uprošten (banalizovan?), a povremeno i sasvim sigurno teorijski nedovoljno argumentovan kritički osvrt na vrstu politike koja je više nego vitalna u jednom delu ovdašnjeg (radikalno) feminističkog aktivističkog diskursa. Ono što mi daje određenu slobodu da na ovoj kritici insistiram, kad god mi se za to pruži prilika, jeste s jedne strane, sasvim lična odanost i predanost ubeđenju da su upravo feminističke teorije i prakse 1 ono plodno mesto koje može 2 da dovede do promišljanja i preispitivanja određenih pretpostavljenih temelja i njihovog odbacivanja kao nužnog preduslova političkog delovanja. S druge strane, s obzirom na to da sam već dugi niz godina aktivni deo ženskog pokreta u Srbiji, smatram da promišljanje ovih pitanja spada i u domen preispitivanja sopstvene lične odgovornosti.

Autor: Primož Turk (Slovenija)

V tekstu se bom ukvarjal z vprašanjem vnaprejšnjosti v etiki in morali. Ta obravnava ne bo sistematična, v smislu nekega teksta v obliki začetnih postavitev, razvijanja in sklepa. Šlo bo bolj za fragmentirane misli o navedenem vprašanju.

Kaj je mišljeno z vnaprejšnjostjo bo postalo jasno tekom samega teksta – cel namen teksta je v tem, da to pojasni, zato je nesmiselno in obenem nemogoče to pojasniti vnaprej.

Čeprav v naslovu govorim o »probelmu« vnaprejšnjosti, ne gre za nikakršen problem. Beseda problem nastopa tu zgolj kot oznaka za nekaj kar je zbudilo moje mišljenje – torej »problem« kvečjemu v tem oziru, da je problem nekaj, kar terja dejavno ukvarjanje z njim. Beseda problem torej nakazuje neko dejavno zanimanje do vnaprejšnjosti. Še drugače: vnaprejšnjost je nekaj kar je vredno preiskati.