Newsletter


Please enter your email

Essays

Lessons in Dissent: The Principles of the "Others"…

Marina Vasilj "Nothing is more unworthy of a civilized people than to allow itself to be "governed" by an irresponsible ruling clique motivated by the darkest instincts" (The White Rose leaflet, summer...

Read more

Hierarchy and canonization of memory

Course: Memory and its role in conflict and conflict transformationLecturer: Orli Fridman Hierarchy and Canonization of Memory: Adaptation of Historiography to Socio-political Identity Construction Course participant: Jasmina Gavrankapetanović-Redžić, Sarajevo, Bosnia and Herzegovina In...

Read more

 

mim_logo

Pismo Ratku Mladiću

Šalje:

Slađana Ljubičić,
Novi Sad, Srbija
2010. godine pohađala kurs Razumevanje elemenata kolektivnog nasilja i masovnih zločina i njihovih posledica, kod Vlaste Jalušić i Tončija Kuzmanića

Prima:

Ratko Mladić

Optužen 8. novembra 2002. pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju po petnaest tačaka za: 1. Genocid; 2. Učestvovanje u genocidu; 3. Progone na političkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, kao zločine protiv čovečnosti; 4. Istrebljenje, kao zločin prema čovečnosti; 5. Ubistvo, kao zločin protiv čovečnosti; 6. Ubistvo, kao kršenje ratnih zakona i običaja; 7. Deportaciju ljudi, kao zločin protiv čovečnosti; 8. Nehumana dela (prisilna premeštanja), kao zločin protiv čovečnosti; 9-14. Protivpravno terorisanje civila, ubistvo, okrutno postupanje, nehumana dela, napade na civile; 15. Uzimanje talaca[1] .

Adresa - nepoznata


Čoveče – Mladiću Ratko,

Ovo nije pismo podrške Srpkinje u tridesetim, koja drži Vašu sliku uz ikonu. Svakako da takvih neposlatih pisama ima među neplaćenim računima, starim brojevima Politike i šajkačama mnogih Srba, ali ovo nije takvo pismo. Sada već možete pretpostaviti da ovo nije ni prijateljsko pismo, jer moji prijatelji nisu ubice, secikese niti prevaranti. Jasno, ovo nikako ne može biti ni ljubavno pismo, daleko bilo, možete mi otac biti.

Pišem Vam kao čovek čoveku – kao žena čoveku, jer ljudska vrsta je jedina kategorija u koju bih Vas mogla svrstati, te biti mirna sa tim. Ako Vas nazovem gospodinom svi će mi se smejati kao što smo se smejali političarima u Srbiji kada su Vašeg kolegu Milorada Ulemeka Legiju nazivali „gospodinom Legija“. Znači, piše Vam dama za koju nikada nećete biti dovoljno muško da biste bili gospodin. Odmah zaboravite i ono generale i komandante, jer su vojni činovi za mene samo infantilno nadmetanje među vama što se volite igrati rata i meriti ko je dalje piškio. Kao što primećujete bićemo na Vi, ne zato što poštujem Vaš lik i delo, već zato što me je majka, između tri posla, ipak stizala i vaspitavati.

Mene ne zanima gde se Vi trenutno nalazite, kako stojite sa zdravljem, niti da li ste spremili zimnicu. Ne bavim se osobinama Vaše ličnosti, već razmišljam o Vašim delima koja ste činili, a nikako niste smeli, te onima koje ste morali učiniti, ali niste hteli. Jasno mi je da reči koje pišem nisu nedužne, te slutim da će me pre pojesti mrak nego što ću dobiti odgovor na bilo koje postavljeno Vam pitanje. Ipak, kada ste već dozvolili sebi da činite užasne stvari u moje ime, ja bih iskoristila svoje pravo koje mi garantuju nakaradni Ustav Republike Srbije[2] Vojislava Koštunice, i mršavi Zakon o javnom informisanju Narodne skupštine Republike Srbije[3], te bih Vas pitala: kada i zašto ste prestali da mislite?

Mogla bih pretpostaviti, možda i razumeti, da se to desilo kada ste se suočili sa činjenicom, da ćete morati da odrastate bez oca[4]. Ili se to možda desilo kad ste odustali od svog dečačkog sna da postanete hirurg, i upisali Vojno-industrijsku školu u Zemunu? Psihoanalitičari bi Vam rekli da biste bolje prošli u životu da ste, kao svaki čovek, pribegli sublimaciji[5] kao zrelom mehanizmu odbrane, i tako svoje mesarske sklonosti kanalisali u nešto društveno prihvatljivo i svakako korisno. Ovako ćete ostati upamćeni kao čovek koji nije imao dovoljno snage da veruje u sebe, te je koristio silu kako bi ušao u dušu svakog od nas, halapljivo pipao krvavim rukama po našim željama, osećanjima i uspomenama, te u strahu bežao sa dragocenim plenom, ostavljajući za sobom tragove blata sa grobnica i smrad gluposti pomešan sa mržnjom. A možda biste postali dobar hirurg koji, iako nije voleo ljude, ipak je spašavao njihove živote. Tada bi čoveku bilo samo nelagodno u Vašem društvu zbog rasističkih baljezgarija koje izgovarate, umesto što danas oplakuje i mrzi zbog njih. Da ste tada znali da čovek mora odgovarati za sve što učini ili ne učini, možda biste mislili i pažljivije donosili odluku o izboru profesije, zar ne?

Dozvolite mi da pogađam – je li tako da niste razmišljali dok ste izgovarali: „Evo nas 11. jula 1995. godine u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednoga velikoga praznika srpskoga, poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. I napokon došao je trenutak da se posle Bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru.“[6]? Jedino zbog čega bi možda vredelo upoznati Vas je što bih tada mogla da Vam kažem da i ja znam da je to zla, manipulativna, šuplja priča. Taj dan jula je za mene bio još jedan depresivan i dosadan dan letnjeg raspusta između prve i druge godine srednje škole. Ni slutila nisam da će poklon od Vas biti toliko masivan i golem. Eno ga, već petnaest godina stoji u uglu mog života, još uvek neotvoren.

Fascinantna je Vaša interpretacija sopstvene slobode kao apsolutne, da otmete jednoj grupi ljudi kuće, ulice, živote i fotografije, i „poklonite“ ih favorizovanoj grupi na koju gledate kao svoju i podaničku, znajući da činite nasilje i prema jednima i prema drugima. Otkrite mi tajnu, kako ste uspeli da me uvučete u taj kolektivni zločin, i natovarite mi na leđa teret koji ste sami trebali poneti? Odakle Vam pravo da utičete na moj život do te mere da se „ne osećam kod kuće u sopstvenoj kući“[7]?

Sada ću prestati da Vas zapitkujem da ne upadnem u zamku i teretim Vas za sve svoje životne neuspehe. Bilo kako bilo, taj Vaš poklon stoji i dalje tu, bulji u mene i jeca. Vreme je da delam odgovorno i otvorim ga, pre nego što rodim decu i kukavički im ga utrapim, kao što ste to učinili Vi meni (i pobegli). Jer, složićete se sa Mirkom Kovačem kada kaže da „sa vlastitim porazom još se i možemo nositi, ali nema veće boli nego videti poraženu decu“[8]. Ako ne prihvatim mržnju prema Vama, koju ste mi sami nametnuli, i ako sačuvam snagu da reagujem na užasne stvari koje se dešavaju u ovoj memljivoj kasabi koju nazivamo državom, imam dobru šansu da preživim u miru sa sobom i drugima. Znači - ako ja to mogu sama - ne treba mi ni sporna Deklaracija o Srebrenici[9] usvojena u Skupštini Srbije, niti da Vas vidim iza rešetaka.

Tek sada dolazim do zaključka da sam, između ostalog, u prednosti u odnosu na Vas zato što imam veću šansu i više vremena u životu da se „vratim svojoj kući“ i osećam se dobro, domaće u njoj.  Vi više nikada nećete imati priliku za tako nešto. Shvatate me sada na šta mislim kada Vam govorim o odnosu između Vas, Vaših dela i posledica tih dela[10]? A šteta što pod stare dane ne možete uživati u svom rodnom kraju, jer priroda mu je vrlo lepa. Nisam bila u Vašem selu Božinovci, ali me je mama vodila, neposredno pre onog zla koji nazivate ratom, u Kalinovik. (posle toga više nikada nismo uspele sebi da priuštimo zajednički odmor). Ne samo da sam na Treskavici prvi put stala na skije, već sam se i prvi put zaljubila. Ono što bi za Vas bilo zanimljivo je to da sam se zaljubila u muslimana. Sećam se da je imao krupne zelene oči, a nadam se da Vas nikada nije sreo i tako uspeo da preživi.

Ono što jedva čekam da Vam kažem jeste da su neki vrlo važni ljudi u mom životu upravo Bošnjaci. Sa nekima ste se sigurno gledali preko nišana na obrnoncima Sarajeva. No, ne trudite se, ne biste ih danas prepoznali, odrasli su, koža im je ogrubela, a brada i kosa toliko porasle da bi se njihove fotografije mogle lepiti na tegle džema i tako plašila dečurlija koja je uvek željna slatkiša.

Međutim, ni ratni veterani sa ove, „naše strane“ kako biste Vi rekli, nisu ništa nežnijeg lica, niti živahnijeg pogleda. Zapravo, znate li da nezvanični podaci istraživanja Ministarstva za rad i socijalnu politiku Republike Srbije pokazuju da je kvalitet života ratnih veterana danas u Srbiji najlošiji u odnosu na kvalitet života veterana meren u ostalim zemljama[11]? Da li možete da naslutite svoj uticaj na život 81% njih koji imaju probleme sa mentalnim i fizičkim zdravljem?

Tri godine, koliko već radim u novosadskoj nevladinoj organizaciji koja se zove Centar za ratnu traumu, gledam i slušam i jedne i druge kada se okupe, i ne vidim baš nikakvu značajnu razliku među tim muškarcima, niti primećujem da se ne razumeju kada govore. Šta više, oni se međusobno najbolje razumeju. Pitam se sad, kojim ste Vi to nadljudskim moćima uspevali da ih diferencirate? U stvari, bolje da ne znam ni za Vaše posebne moći, ni za Vaše kriterijume segregacije.

Nekada mislim da svi mi u regionu imamo neke magijske moći, jer bismo inače pocrkali od gladi i sopstvenog gneva. Iako novine pišu da su najugroženija ljudska prava osobama sa invaliditetom, ženama, Romima i LGBT populaciji, svi znamo da je ta lista mnogo duža. Kako ste Vi dozvolili sebi da učinite sve nas marginalizovanima, tako smo mi postali budale koje zbijaju redove, iz kojih se međusobno diskriminišu. Nikada ne biste priznali da su najgluplji u tom Vašem stadu upravo oni koji Vam se najviše dive. Šta više, pretpostavljam da Vam srce zatreperi kada čujete da su, noseći majice sa Vašim likom, pretukli nekog „pederaša“ i narkomana ili ubili stranca[12].  I stvarno, možete biti ponosni jer rade upravo onako kako ste im pokazali: udri, ubij, pa beži. Očekujete li da svoj nasilni performans, već dobro uvežban, izvedu i 10. oktobra tokom Parade ponosa u Beogradu? A šta Vi mislite da se i Vi njima pridružite? Priznajte, godilo bi malo razgibavanja. Ako ste u Beogradu tih dana, svratite, možda se i sretnemo. Razumeću ako ne dođete, ovo je vreme kada morate biti malo pažljiviji dok se krećete. Priznajem, bio je dobar onaj fazon sa hapšenjem flamanskog slikara Fredija Degrefa pre nekoliko dana[13], dok ste se Vi smeštali u novo jatačko gnezdo pripremljeno za prezimljavanje. Nadam se da je gnezdo dobro opremljeno, jer će ovo biti duga i hladna zima, i za Vaš narod i za Vas.

Ne morate brinuti da ću Vas na kraju patetično nagovarati da se predate policiji, iako Vam to poručuju moji prijatelji koji znaju da Vam sada pišem. Sve i da napokon budete hrabri i istupite pred svoje žrtve i mene, ne možete pomoći zaceljenju naših duša i obnovi naših kuća. Neki religiozni ljudi sa kojima se družim smatraju da imate pravo da se pokajete. Ne znam, možda su i u pravu. Ja ipak mislim da ne postoji dovoljno precizna mašina koja bi izmerila istinitost tog pokajanja, kada bi do njega stvarno i došlo. Iako Vi verovatno imate nešto novca, ne možete platiti da oni kojima ste oduzeli život ponovo prodišu. U svoj životni budžet tako nećete morati da uračunate i račun za vlastito ne-mišljenje, jer se nikada nećemo dogovoriti oko sume koju treba da platite. I zato će se ono što ste učinili najverovatnije jednom i ponoviti.


Iskreno,

Slađana Ljubičić





[1] http://www.icty.org/x/cases/mladic/cis/en/cis_mladic_en.pdf

[2] http://www.sllistbeograd.rs/documents/ustav_republike_srbije_lat.pdf

[3] http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=84&t=Z#

[4] Iz vrlo šture biografije Ratka Mladića: ...Otac Neđo bio je partizan, ubile su ga ustaše 1945, u jurišu na rodnu kuću Ante Pavelića, u selu Sunj. On ni danas ne zna gdje mu je grob. "Moj sin je prvi posle mnogo generacija koji zna svog oca“.http://www.camo.ch/biografijarm.htm

[5]Sublimacija je nesvesno prevazilaženje nekog „primitivnog“ osećanja i usmeravanje akcije u pravcu konstruktivnosti i društvenog priznanja. (Zoran Milivojević: Emocije – psihoterapija i razumevanje emocija, 2007.)

[6]Prva izjava za javnost koju je Ratko Mladić dao kada je, sa svojom vojskom, ušao u Srebrenicu http://www.youtube.com/watch?v=X-7H5rX77P4  

[7]Preuzeto iz knjige „Kako čitati Lolitu u Teheranu“ Azare Nafisi, u kojoj je autorka citirala nemačkog filozofa, sociologa i muzikologa Teodora Adorna: „Najviši oblik moralnosti je ne osećati se kod kuće u sopstvenoj kući“.

[8] Mirko Kovač: Kristalne rešetke, 2007.

[9] http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/36210-Ratka-Mladia-smo-godinama-krili.html

[10] “Odgovornost je kategorija koja određuje karakter odnosa između subjekta, njegovog dela i posledica tog dela.“ (Nenad Dimitrijević: Moralna odgovornost za kolektivni zločin. U: Ustavna demokratija shvaćena kontekstualno, 2007: 275-309)

[11] Bilten Centra za ratnu trauma, 1. broj, decembar 2009, tekst “U svakom veteranu čuči mirovnjak”, 6. strana http://www.psihologija.edu.rs/literatura/20100307141530.pdf

[12] Francuski državljanin Bris Taton je umro, nakon što ga je 17. septembra 2009. u Beogradu pretukla grupa od  15 navijača iz Srbije. Sudski proces je u toku, a dvojica osumnjičenih, Đorđe Prelić i Dejan Puzigaća i dalje su u bekstvu  http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=09&dd=17&nav_category=16&nav_id=459315

[13] http://www.mondo.rs/s183863/Srbija/Nesudjeni_Mladic_misli_da_lici_na_Karadzica.html