Essays 2012 - Politika, moc i nejednakosti Ljutajući pešak centralno-istočne Evrope

Newsletter


Please enter your email

Essays

Sexual Violence Against Men in Armed Conflicts

Renata Ćuk (Zagreb, Croatia)Course: Gender, Sexuality and Violent Conflict: Beyond Oppositional Imagination Sexual Violence Against Men in Armed Conflicts Introduction Many people connect war time sexual violence to the images of the raped Bosnian...

Read more

Which Way to Peace?

Dubravka Kalac Zadar, Croatia >Sometimes, when I walk the streets of my city, late in the evening, when there's only silence present, pictures of  not so distant past strike me, and I...

Read more

 

mim_logo

Ljutajući pešak centralno-istočne Evrope

Autor: Oskar Roginer, Srbija

Kurs: Politika, moć i nejednakosti

Na početku leta, na jednom pozorišnom festivalu centralno-istočne Evrope, postavljena je bista od domaćeg sapuna nekadašnjeg maršala SFRJ, Josipa Broza. Interaktivna instalacija se bazira na pretpostavci, da će kip pored fontane biti izložen vremenskim prilikama i neprilikama, te će vremenom popucati, istopiti se - nestati. Skulptura je, ali pre svega namenjena slučajnom ili namernom Pešaku, i njegovog akta ritualnog pranja ruku, pomoću koga, putem realne, metaforične, direktne i indirektne intervencije utiče na oblik, značenje, asocijativnu ravan i u suštini samu bit Tita, kao dela ideološkog poretka i kulturnog sećanja ovih prostora. Bista je otkrivena u podne, tokom noći biva odvaljena od postolja, da bi do sledećeg jutra u komadima veličine šake bila rasuta po glavnom trgu sa penušajućom fontanom sa strane. Tog istog leta, iz gnezda u parku istog grada ispilila su se tri mala labuda. Sićušni, sivi, još ni pernati otisnuli su se na vodu jezera. Taj isti lutajući Pešak je jedne noći, samo dve sedmice nakon kratkotrajnog Brozovog kipa kaldrminim kamenicama i granama drveća ubio jednog od ta tri labuda. Na samom kraju istog leta, u jednom drugom gradu okupljali su se mladi, sedeli na klupama, pričali, dogovarali se - čekali. Bila je to jedna sasvim obična, već prohladna septembarska noć između petka i subote, dok taj isti Pešak, ničim izazvan nije uzviknuo „Pederi!" i čekićem za meso, na trotoaru do granica svesti nije istukao prolaznika za kim je uzviknuo.

Divljaštvo, vandalizam, maloumnost, fašizacija, homofobija moglo bi se reći sa jedne strane, dok sa druge se zapitati zašto sam ova tri primera stavio u isti koš. Pustim zalepljivanjem imena, ne samo da nećemo ni zagrebati površinu, nego ćemo i zaklopiti problem u celosti. Nominalnom ekspozicijom i pravljenjem spektakla u medijskom prostoru onemogućavamo da se Pešak identifikuje, izoluje i eliminiše. Petnaestominutnom bukom i svetlošću ga umnožavamo i legitimišemo – dok je nasuprot, nama potrebna polutama iznutra zatvorene sale za seciranje, spremljene za vivisekciju.

Pešak je živa alegorija poznog XX. i ranog XXI. veka koja bezciljno luta predelima posthabsburškog, postjugoslovenskog, postvaršavskog bloka. On je usamljena, atomizirana jedinka minimalnog radijusa moći, koji nije u stanju da prouzrokuje, da pita, pa čak ni da provocira. On je dete, srednjoškolac, punoletnik i penzioner. On nije on, niti je ona – Pešak bi bio androgino stvorenje da bi ga se uopšte ticao pol svog oličenja, ali on je i u tom pogledu ravnodušan. Na njega se ne obraća pažnja, dok ne izazove nasilje. Pešak je bezambiciozan, ali ljut – besan na sve i svašta. Njemu je loše, njemu je zlo i dok mu pozli uperava prstom na roditelje, na istoriju, na druge nacije, na tehnologiju, na porezni sistem, na kineze, na medije, na auto kojeg je on sam kupio na lizing... Ali Pešak ne mrzi, nema jasno definisan objekt mržnje – on je eruptivna tačka van koordinatnog sistema. Eksplozija u isčekivanju. Jedino čega se on boji je moć koju samo on nema, koja ga pritiska i koja ga drži na kratkom lancu i dovodi do delirijuma agresivnosti prema svemu oko njega – jer i onako nema šta da izgubi. Vlast mu u istu ruku prašta sve što se ne odnosi na vertikalnu osovinu agresije. On je odgovoran za zanemarljivo mali broj stvari, jer su mu to malim delom oduzeli, ali većim delom se odgovornosti on sam odrekao. On je bezmoćan, patetičan, politički nepismen i lišen svake ideološke hierarhije vrednosti – hibrid i naravno glasač, pre svega. On je sam sebi tuđ. On je svako, pa smo Pešaci možda i ti i ja. Možda je samo pitanje vremena.

Tri gore navedena primera ne proizilaze iz ideoloških kotlarnica centralno-istočne Evrope, već obrnuto. Ovi činovi jesu ideološki interpretirani, jesu predmet jezika koji se gradi oko njih, ali time gubimo iz vida tačno ono, što je najvažnije. Pešak bi se mogao uklopiti u jednu od ideoloških paradigma tek kada bi mogao obrazovati svoj politički identitet odabirom elemenata i kombinacijom istih u niz, koji bi mu omogućio dve, paralelno stojeće stvarnosti onoga što čini i onih vrednosti u koje veruje, ali sa suficitom ideoloških mogućnosti i hendikepa političke nepismenosti, Pešak je na to nesposoban. On ne živi u laži, kao havelovski piljar, nego u polifoniji mnogostrukih istina – u buci koja ga na kraju ogluvljuje. Njegove čini tako nemaju nikakve veze sa njegovom mutnom vrednosnom hierarhijom, koja je amorfna, nekonzekventna i uvek u ponovnoj devalvaciji. Koja se posle 1933, pa ponovo od 1989 toliko puta izmenjala, da se ne kosi, ne graniči i ne ravna sa ničim. On živi u hiperrealnom svetu heterogenih, kontradiktornih i ponajviše anakronističnih elemenata mogućih ideologoja u kojem ni politička elita nije u stanju da profiliše samu sebe, a kamoli javno mnenje. Dok svaka ideologija nosi u sebi nekakvu sliku budućnosti, Pešak luta bez te vizije u bezvrememnom prostoru, u kome ne poznaje ni prošlost i u kome je socializovan da ne treba da snosi nikakvu odgovornost ni za sutra. On je ravnodušan, nema cilj, nema očekivanja.

Tri gore navedena primera nisu u istoj paradigmi, jer proizilaze iz istih ideoloških načela, već zato što su prouzrokovane, i zato što su rezultat one nemoći, o kojoj je ovde reč. Ako sve svedemo na ideologiju, onda smo promašili cilj, jer ideologija u vakumu Pešakove glave ne postoji; ali ako oljuštimo sve o čemu se govori, da je ideologija, onda tek vidimo, šta je u središtu tri čina, koja jesu nasilna, imaju i mogu imati boju neke ideološke opcije, i jesu skoro uvek nekažnjene. Ali to nije igra ideologija, nego kaotičnost nemoći. Tri gore navedena primera nisu samo vandalizam, nisu samo homofobija, nego mnogo više. U ovoj veoma dobro smišljenoj shizofrenoj centralno-istočnoj Evropi, u kome je nestao ideološki spektar levice i desnice, gde levica ne postoji, ali se imenuje, a (ekstremna) desnica ponekad obećava rešenja sa sasvim levičarskim korenima, gde liberali mogu biti rasisti a progresivci konzervativni, gde se levica simulira a desnici glava o stranu okreće – u ovom kutku sveta luta naš Pešak, sluđen, zbunjen, gluv, ali besan kao ris. Ideološki element bi bila važna crta njegovog lica, on ga traži, potreban mu je, ali ga ne nalazi. Ne zato što ne postoji, nego zato što ga ima i previše, zato što se olako upotrebljava, zato što je pusto bacanje reči proteza svakidašnjice, zato što u medijskom prostoru polupismeni novinari upotrebljavaju fraze koje ne razumeju, zato što se kod imenovanja stranaka, kojekakvih društava, pa čak i ponekih nevladinih organizacija traži naziv ili kombinacija reči koje još drugi nije upotrebio, zato što neškolovane političare mrzi čak i to, da unajme nekog da im piše govore, pa ih oni sami sklapaju ad hoc pred mikrofonima – zato što ime, delo i govor nemaju nikakve veze jedno sa drugim... Zašto bi Pešak činio nešto po ideološkim smernicama, kada su oni što ga kroz multimedijalni prostor odgajaju – jer je to jedini efektivni vid pešačkog učenja – isto Pešaci, samo su privremeno iznad njega? Zašto bi Pešak činio nešto iz koristi, kada on iz ovih radnji ne profitira.

Ključna tačka je, da je Pešak istrebio čak i vladanje nad sobom, on nema moć čak ni nad svojim vlastitim životom, on ne kontroliše ništa i nikog. Sve što bi trebalo biti oko-, ono je iznad njega. Luta, i u tom besnom lutanju cepa sve oko sebe. On bezvredan, bezmoćan i ništav traga za stvarima koje su i od njega sićušnije, koje može da kontroliše, da vlada i pošto ne treba da snosi nikakvu odgovornost, čak i da uništi. Nemojmo se zavaravati, on bira žrtve svoje nasilničke nemoći. Nije on gerilski krenuo na nadmoćnijeg neprijatelja, nije pustim šakama ili mačetom napao mitraljesko gnezdo, niti je minirao most u mraku. Nije napao stroj oklopnih policajaca i nije izvršio samoubilački bombaški napad na Wall Street-u. On je razbio komad sapuna, zato što je bio mek; prebio je jednog, zato što je bio brojniji. On je jadan, i pošto mu se jedino fizičke vrline daju meriti, traži nekog nad kome bi mogao izvršavati tu majušnu moć, koju mu je priroda podarila. On će udariti, razbiti, šutnuti sve što je slabije od njega, to mu je jedini kriterijum. Uvek će ga tako birati, uvek će se tako organizovati i uvek će tako isčekivati svoje prilike. Pešak ne vrši radnju zbog ideologije, niti zbog novca, niti zbog karierističkog entuzijazma. On nije ratnik jedne misli, nego najjeftinije topovsko meso – a pošto ga ima sve više i više, ono postaje sve jeftinije i jeftinije. Fakat, da je on nekog prebio, da je nešto razbio ili ubio, nije ništa drugo, no eskalacija njegove nemoći. Prilike kao ove se retko prikazivaju, u srazmeri njegovog radijusa kontrole se on u svakodnevnici iživljava na mnogo beznačajnijim stavrima. Pešak je onaj koji demonstrativno prelazi preko crvenog i onaj koji nemarno stane kolima u traci, dok pritom blokira inače slobodna mesta za parking. On je onaj, koji će zapaliti cigaretu u javnom prevozu a posle deci i penzionerima zaprečiti put i narediti im, da izađu na druga vrata. On je većina onih, koji rade iza šaltera, uniformi i fascikli. On je onaj, koji pravi buku kad zna da komšije spavaju. On je onaj, koji izlazi na biračko mesto sa ubeđenjem, da se njegovo mišljenje ceni i da je ono prelomna tačka zajedničke budućnosti. On je onaj čije je radno mesto uvek fizička prepreka za druge. On je policajac i navijač. On će prebiti taksistu ukrasti mu auto provozati se i slupati ga. On je onaj, koji će uvek baciti smeće iza sebe, ako za to ima publike, jer je za ove radnje važno da ih neko vidi, da je on na vrhuncu svoje piramide moći, te može da čini šta mu je volja.

U svetu u kome smo slobodni izgovoriti sve, vrednost izgovorenog dostiglo je najnižu moguću cenu. U svetu sadomazohizma u kojem smo slobodni činiti sve, ne sankcioniše se ništa, ako to nije upereno nagore. Ako smo slobodni izgovoriti ili učiniti bilo šta, zašto upotrebljavamo ideologije kao izgovor, kada su one baš te koje bi uspostavile svoj monopol na iste. Važnije bi bilo zapitati se kuda vodi pusti pešački hod nasilničke nemoći; kuda vodi svakodnevnica ideološko amputiranog društva; kuda vodi jezik, kada se pretvori u pustu ritualnu komunikaciju, kuda vodi glasanje, ako je sve to samo farsa i iluzija slobodnog izbora; kuda vodi život, kada više ni samoubistvo ne može predstavljati čin protesta.