Essays 2012 - Historical Truth in Conflict Resolution The Necessity and Achievements (explanatory) of Truth in Conflict Transformation

Newsletter


Please enter your email

Essays

The Role of Justice in Reconciliation in Bosnia…

Maruša Rosulnik Ljubljana, August 2008 Introduction An end of a conflict is a beginning of a new path leading to peace and reconciliation. One of the means employed on the road...

Read more

Before the Rain or Before the War

Daniela Antonovska (Skopje, Macedonia)Course; Gender, sexuality and violent conflict Before the Rain or Before the War  Introduction The films’ script was written by Milcho Manchevski in 1991 after a visit to his birth...

Read more

 

mim_logo

The Necessity and Achievements (explanatory) of Truth in Conflict Transformation

Mladen Stojadinović
Kurs: Uloga istorijske istine u transformaciji sukoba 

Nužnost i dometi (eksplanatorne) istine u transformaciji sukoba

Jedno od najvažnijih pitanja koje se postavlja pred autore i aktiviste koji se bave transformacijom sukoba jeste ono o ulozi i značaju istine u tom procesu, pre svega u dugotrajnim i ukorenjenim sukobima među državama i/ili nacijama. Da li se može gledati u budućnost ako se ne zna šta se zapravo desilo? Koliko je korisno i opravdano očekivati saradnju među stranama koje su međusobno činile stravične zločine i pritom to poriču ili relativizuju? Sme li se zaboraviti ma i najmanji zločin ili je insistiranje na pojedinostima ustvari usporavanje procesa zaceljivanja? Bilo da se tvrdi da je istina neophodan uslov transformacije sukoba, ili da se iskazuje sumnja prema neupitno pozitivnoj ulozi istine, mnogo vremena i prostora se troši na argumentovanje u prilog pojedinih teza o odnosu istine i rešavanja sukoba, kako bi to imalo direktne posledice po instrumente i procedure koje će se u konkretnom postkonfliktnom okruženju koristiti.

Je li potpuna i opšteprihvaćena istina neophodna i dovoljna za transformaciju sukoba?

Istina je neophodna za transformaciju sukoba, pored ostalog zato jer druge vrednosti – pre svih pravda, bez koje skoro sigurno strane neće imati osećaj zadovoljenja potreba pa se neće ni moći pomiriti – ne mogu biti dostignute niti uopšte utvrđene kao cilj bez istine. Gotovo svi autori koji se bave pomirenjem kao fazom ili elementom transformacije sukoba, ili pak njegovom posledicom, daju značajnu ulogu istini u tim procesima.1  Međutim, ne treba biti nezasit i od istine zahtevati da odradi čitav posao transformacije sukoba, pogotovo kada se ona samo izlistava ili prepričava kroz lične narative kojima se daje prostora da bace pojedinačno svetlo na sve događaje iz nasilnog perioda sukoba. Može se upitati, pritom, zbog čega bi osvetljavanje pojedinosti i detalja, dakle javno iznošenje ličnih priča, bilo problematično ukoliko smo došli do osnove istine, tj. ukoliko imamo kostur na koji se dalje može dodavati sve što ima sporedan ili dopunjujući karakter. Jedan od odgovora može biti da se, stavljajući u žižu pojedinosti, previše vremena i energije troši na utvrđivanje činjenica i pripovedanje koje neće doprineti transformaciji sukoba; naprotiv, sve to može „dodati so na ranu" i otkrivati sveže zločine i patnje koji će dodatno usložnjavati situaciju.

Postmoderna filozofija odriče specijalan status istini, međutim, istina i danas jeste (ili, ako hoćete, treba da bude posmatrana) kao univerzalna, ako ne kao apsolutna. Istina je brana predstavljanju događaja i perspektiva koje jednostavno odudaraju od realnosti. Eksplanatorna istina koju ćemo mi predložiti nije ni u kom slučaju suprotstavljena pojedinačnim istinama; samo je "mršavija" i stvaranjem čvrstog tla činjenica (koje su intersubjektivno interpretirane kroz prizmu odbacivanja svih tipova nasilja i diskriminacije) dozvoljava sinhrono delovanje na više nivoa ka transformaciji sukoba, ne ostajući previše koncentrisana na individualne slučajeve i najteže ispovesti koje mogu dodatno „zatvarati" zajednice. Lične istine (kao jedan od podvrsti istine po južnoafričkim autorima, pored forenzičkih, društvenih i restorativnih) mogu biti izuzetno važne pojedincima, javnosti i društvu uopšte, i nikako ne želimo da umanjimo njihov nesporan značaj. Posmatrano iz perspektive transformacije sukoba i pomirenja, pak, one mogu u različitim okolnostima odigrati različitu ulogu koja nije uvek u korist budućeg miroljubivog suživota. U Ruandi, na primer, primećen je uticaj priča preživelih na tradicionalnim sudovima (gačača) na snaženje porodičnih sukoba i oživljavanje nekadašnjih razmirica, što je dokaz da društveno tkivo strada i poverenje u zajednici iznošenjem ovih istina nije obnovljeno, čak je možda i opalo.Može se argumentovati da istine kao objašnjenja ne može biti bez ličnih, pojedinačnih istina, sa čim se prilično slažemo i čega smo svesni, ali takođe želimo da kažemo da neki mehanizmi (kao klasične komisije za istinu) nisu uvek doprineli transformaciji sukoba (ili nisu doprineli koliko su mogli ili koliko se moglo očekivati) pošto su se oslonili najviše na utvrđivanje istine putem pričanja o događajima od strane ljudi koji su svedočili, pretrpeli ili počinili neke pojedinačne zločine.

Okvirna eksplanatorna istina kao ključ za transformaciju sukoba

Branićemo stav da je nužno ili makar korisno uspostavljati zajednički pogled na istoriju, tj. dogovorenu (usaglašenu) verziju istine (u načelu, ne u pojedinostima) da bi bilo moguće poboljšati odnose među stranama koje su u sukobu učestvovale. Usaglašavanje istine u načelu, a ne u pojedinostima, podrazumeva uspostavljanje "kostura" istine koji će ograničiti (ili još bolje isključiti) mogućnost da kruže različite nelegitimne verzije prošlih događaja, ali ne mora i ponekad ne može podrazumevati savršeno poklapanje pa čak ni omogućavanje svima da svoje lične istine ispričaju javnosti. Zanima nas, znači, ono što Majkl Ignjatijef imenuje kao „smanjenje broja laži koje kruže javnim prostorom". Istina u načelu može se saznati kroz dvostepeni proces: najpre, prostim popisivanjem najznačajnijih događaja i akcija strana u sukobu, gde se skoro uvek može utvrditi ko je u kojoj meri i u kom hronološkom redu koristio (direktno) nasilje (ovaj korak veoma liči na tzv. forenzičku istinu); i, drugo, objašnjenjem uzroka i uslova koji su do nasilja doveli (uvođenjem kategorije eksplanatorne istine u užem smislu). Sukob se transformiše prvenstveno kada se prevaziđe najvažnija neusaglašenost ciljeva koja mu je u temelju, ako je taj konkretan sukob potpun, tj. ako je kontradikcija realna i utvrdiva. U tom slučaju istina je potrebna prvenstveno da bi se saznalo koja je to neusaglašenost, koja kontradikcija – dalje od toga istina ne mora biti nužna niti vrhovna vrednost, kao ni ideja vodilja za redosled i hijerarhizaciju delovanja.

Tip istine za koji smatramo da bi ga trebalo slediti i koji postaje stub novog odnosa među bivšim neprijateljima jeste istina kao objašnjenje, i to objašnjenje uzroka nasilja. Znači, istina o kojoj govorimo nije kompletan spisak žrtava ili toga što se dogodilo, već je to obelodanjeno saznanje ključnih događaja i aktera i njihovo kontekstualno oblikovanje u priču o nasilju ljudi nad ljudima. Pretpostavka ovakve istine jeste da počinioci nisu inherentno zli ili psihički bolesni, već da su koristili nasilje pod određenim okolnostima koje se više ne smeju ponoviti. Za transformaciju sukoba je bitno da se objasni zbog čega je neko krenuo da ubija svoje komšije, sudržavljane, ili ljude koje ne poznaje, tj. da se objasne strukturne i kulturne pretpostavke korišćenja direktnog nasilja, koje može biti proizvod eksploatacije, represije, nejednakosti, mitova i stereotipa, kao i osećanja straha i nepoverenja usled nezadovoljenja potreba pristupa političkim i/ili ekonomskim resursima koji bi osiguravali odbranu identiteta. Poenta je u tome da se smisleno (i sažeto) obrazloži šta se u osnovi desilo i koje nasilne norme, institucije, prakse su omogućile krvoproliće; a u najvećem broju slučajeva, po našem mišljenju, radi se o onim obrascima ponašanja koji su suprotstavljeni ljudskim potrebama.3  Takve okolnosti, prakse, norme i institucije se moraju iskoreniti kako bi došlo do transformacije sukoba i nasilje se ne bi ponovilo. Istina kao objašnjenje, u svom vretenastom, dubokom ali ne uvek širokom obliku, pomaže nam da hronologiju i činjenice ugradimo u teoriju koja razdvaja ponekad i delimično legitimne ciljeve strana od njihovih krajnje nelegitimnih sredstava. Ako su i postojali legitimni ciljevi počinilaca (pored onih poznatih koji su nedvosmisleno nelegitimni), njih je trebalo uzeti u obzir i tada bi upotrebljeno nasilje verovatno bilo smanjeno. Ni u kom slučaju ovo ne znači da se relativizuju postupci počinilaca – nasilje i zločini koji su oni počinili su nešto što se nikada ne može opravdati; samo se tvrdi da se zločini moraju objasniti, između ostalog, sistemom i poretkom (unutrašnjim i međunarodnim) koji nije odgovarao ljudskim potrebama, najčešće i žrtvi i počinilaca.

U utvrđivanju legitimnosti ciljeva pomažu nam saznanja psihologije, mirovnih studija, sociologije itd., koje nam otkrivaju koje su to potrebe i prava čije nezadovoljenje može odvesti u frustraciju, agresiju i/ili podupreti korišćenje nasilja. Ovakva je eksplanatorna istina od pomoći i pravdi (mada opet ne uvek – to pitanje nije u opsegu ovog rada) i pre svega obziru, brizi pa i milosti prema Drugome, što sve može podupreti transformaciju sukoba. jer, ukoliko se nikako ne razume niti pokušava da razume zašto su počinioci nešto činili (a počinilaca ima na svim stranama, samo u nejednakom broju i nejednake krivice), teško će se doći do promene stavova i ponašanja druge strane prema dojučerašnjim neprijateljima, a one su neophodne da bi se sukob transformisao. Mi ne tvrdimo da je do afirmacije eksplanatorne istine lako doći (pogotovo što su naša društva još uvek u velikoj meri zasnovana na nasilju, moći, konkurenciji a sile koje su jednostrane i kojima transformacija sukoba ne ide u prilog jesu društveno veoma potentne), već da do nje treba da dođe. Dakle, naša teza je jedna normativna teorijska postavka a ne predlog politike koji bi sadržavao korake da se ona realizuje. Osim toga, druge podvrste istine mogu biti neophodne da se eksplanatorna istina uopšte utvrdi, te su, kao takve, potrebne i validne. S druge strane, bez kontekstualizovanja i razjašnjenja pravilnosti konfliktnih interakcija i njihovih korena, sukob se ne može transformisati, ma i da se sve forenzičke istine obelodane, i čak i da svi preživeli i svi očevici ispričaju kako oni vide to što se dogodilo. Zato se sa okvirnom ali snažnom eksplanatornom istinom postiže najveći napredak.

Eksplanatorna istina na vrlo kratkom primeru: Drugi svetski rat

Za utvrđivanje istine o Drugom svetskom ratu, po našem mišljenju, nije potrebno znati konkretne porodične tragedije, već to da su fašistička i nacistička koalicija, imajući teritorijalne pretenzije na druge države, izazvale masovno stradanje, počinile strašne ratne zločine (prema jednom narodu čak i genocid– a možda i prema nekim drugim narodima, npr. setimo se Roma). Takođe, treba znati da se dubinski uzroci ovih događaja, između ostalog, nalaze i u loše uspostavljenom poretku posle Prvog svetskog rata, ali i da su države antifašističke koalicije takođe činile stravične zločine tokom rata. Ove i pojedine druge činjenice čine opšti okvir istine, koji je bio neophodan da se krene ka prevazilaženju posledica sukoba. Krupni koraci ka njegovoj transformaciji u Evropi, međutim, nastali su ne samo kad se saznalo sve što se dešavalo, već kad je Nemačka prihvaćena kao jedan od činilaca evropskih integracija i kad su njeni opravdani zahtevi (kojih je bilo, iako daleko manje od neopravdanih) uzeti u obzir, a opšta ekonomska i socijalna situacija u svim državama popravljena, tj. kad je transformisana osnovna suprotstavljenost koja je do sukoba i dovela – što je u ovom slučaju pre svega bila suprotstavljenost oko resursa i tržišta, budući da su Nemačka, Italija i Japan okasnile sa ujedinjenjima i/ili kolonijalnim širenjem. Kada su ove države dobile prilike da se nesmetano razvijaju i napreduju na jednakim osnovama, nije više bilo moguće da se stari antagonizmi (bar u istom obliku) vrate. Naša poenta jeste, shodno tome, da se može napredovati ka transformaciji sukoba i kad se ne znaju svi detalji o sukobu, a nakon što se osnovna kontradikcija u korenu sukoba prepozna i prevlada. To izgleda validno u mnogim slučajevima, a kako i da li imamo pravo da težimo transformaciji sukoba ili je očekujemo u situacijama gde se radi o fizičkom uništenju cele grupe, ili se radi o krnjim sukobima gde se sukob sastoji od ponašanja i stavova, a ne od bazične nesaglasnosti ciljeva (pa je kontradikcija teško utvrdiva), o tome se može posebno raspravljati. Ipak, smatramo da i u tim najtežim slučajevima eksplanatorna istina jeste neophodan uslov transformacije sukoba (Nemci su vremenom izašli iz okvira koji im je onemogućavao suočavanje sa holokaustom, na primer, razumevajući kako su ideologija, rasistička učenja, propaganda i opšta situacija uticale na poziv na linč pojedinih naroda), a da nema razloga verovati da će drugačije verzije istine bolje doprineti transformaciji sukoba.

Problemi, ograničenja i alternative istine u transformaciji sukoba

Istina nije jedina vrednost koja vodi pomirenju, niti je uvek neophodno i poželjno momentalno započeti sa sudskim ili nekim drugim metodima utvrđivanja istine. Nije lako zamisliti primere sukoba (ovde se misli na dugotrajne i ukorenjene nasilne sukobe među kolektivitetima) u kojima bi detalji (pojedinosti) bili ključni za ustanovljavanje najznačajnijih procesa u manifestaciji nasilja. Najveći broj dugotrajnih (npr. etničkih) oružanih sukoba nisu svodivi na jedan događaj, ma koliko on bio važan. Sasvim je moguće i dešava se da insistiranje na istini i pamćenju pojedinosti kao javnom pamćenju može dalje traumatizovati društvo, ili da će mnogo učinkovitiji za transformaciju sukoba biti zajednički projekti, ekonomska i socijalna unapređenja života ili poboljšanje i demokratizacija poretka. Čak i ćutanje u određenim slučajevima može biti preporučljivo, ukoliko je onemogućeno slobodno kruženje propagande i dezinformacija, te ukoliko je dostupna i nesakrivena baza istine o najvažnijim događajima. No, osnovni uzroci sukoba moraju biti poznati (i bar na neki uslovan način učinjeni razumljivim) jer bi inače pravda, obzir prema drugoj strani i druge vrednosti bile neutemeljene, odnosno ne bi se znalo na čemu počivaju. Zdravo je biti i pomalo skeptičan prema istini, iako je ona neophodan uslov transformacije sukoba. Nedozirana istina može neretko i štetiti ako se odmah i u potpunosti (pre)uzima, makar iz razloga što preusmerava fokus sa nekih drugih napora i metoda koji često mogu biti korisniji. Transformacija sukoba pored istine podrazumeva i pravdu, i milosrđe (možda oproštaj), a najpre bezbednost i slobodu od straha, a njih stalna reaktuelizacija konkretnih, „malih" istorija, pronalaženje novih svedoka, žrtava i počinilaca, (ne)vešto medijsko fokusiranje na nerešene slučajeve, nekada mogu usporiti.

Zaključak

Iako je istina ponekad teško utvrdiva, a i sam njen status može biti upitan, ona je (u svom ograničenom ali ukorenjenom domenu) jedna od osnova transformacije sukoba. Uloga istine zavisiće od konteksta, kulture, istorije itd. Na koji način treba sa njom postupati i kako do nje dolaziti nije uvek i za svagda određeno. Ipak, mišljenja smo da je istina o ključnim akterima, događajima, ličnostima i ciljevima tokom trajanja sukoba nužna da bi se uopšte krenulo u potragu za suživotom strana koje su jedne drugima bile neprijatelji. Priča druge strane o zajedničkoj prošlosti mora biti uzeta u obzir prilikom razumevanja prošlosti koja se tiče interakcije sa tom stranom. Pojedinačne, lične i druge istine utiču na važne aspekte individualnog i kolektivnog življenja, ali dokazivali smo da je eksplanatorna istina najdirektnije povezana sa transformacijom sukoba. Potrage za istinom moraju biti dopunjene radom na strukturnim pretpostavkama za zadovoljenje ljudskih potreba (kako bezbednosnih, tako i ekonomskih i identitetskih), koje će biti ključne za prevazilaženje osnovnih suprotstavljenosti i bez kojih nijedna (jedinstvena, diskurzivna, multiperspektivna) istina ne vodi pravoj transformaciji sukoba. Ono što može biti značajnije od načina utvrđivanja istine jeste njeno usvajanje i distribucija. Istina kao objašnjenje uzroka nasilja čini se manje zloupotrebljivom u društvenom miljeu postkonfliktnih zajednica od ostalih istina, kojima pritom ne sporimo značaj za dolaženje do te eksplanatorne istine.

Endnotes
1. Neki od često citiranih autora koji prihvataju istinu kao jedan od ključnih činilaca pomirenja su: Džon Pol Lederah (pogledati, između ostalog, John Paul Lederach, The Meeting Place, Chapter 8 in: "Journey Towards Reconciliation", Scottdale, PA: Herald Press, 1999), Luis Krisberg (pogledati, Louis Kriesberg, Comparing Reconciliation Actions within and between Countries, in: "From Conflict Resolution to Reconciliation", edited by Yaacov Bar-Siman-Tov, Oxford: Oxford University Press, 2004), Dejvid Blumfild (u, npr: David Bloomfield, On Good Terms: Clarifying Reconciliation, Berghof Report No 14, Berlin: Berghof Center for Constructive Conflict Management, 2006) itd.
2. Pogledati, npr. Max Rettig, Gacaca: Truth, justice and reconciliation in post-conflict Rwanda?, African Studies Review, Vol. 51, No 3, December 2008, pp. 39, 44 and 46
3. O teoriji ljudskih potreba u rešavanju (transformaciji) sukoba, pogledati, između ostalog, u: John Burton, Conflict: Resolution and Provention, St. Martin's Press, New York, 1990, pp. 12-48