Essays 2011 - Media and Remembering Kolektivno sećanje onlajn

Newsletter


Please enter your email

Essays

The Role of Justice in Reconciliation in Bosnia…

Maruša Rosulnik Ljubljana, August 2008 Introduction An end of a conflict is a beginning of a new path leading to peace and reconciliation. One of the means employed on the road...

Read more

Which Way to Peace?

Dubravka Kalac Zadar, Croatia >Sometimes, when I walk the streets of my city, late in the evening, when there's only silence present, pictures of  not so distant past strike me, and I...

Read more

 

mim_logo

Kolektivno sećanje onlajn

Thomas Kohls (Prilep, Makedonija)
Kurs: Mediji i sjećanje

Колективно сећање онлајн

Тема овог истражног рада је немачки веб-магазин „Ајнестагес“ („einestages“), који на својом сајту је описан као „јединствен пројекат“ који има као циљ „изградње колективног сећања наше историје“ уз учешће својих корисника. 1 При тога изразито се наглашава разноврсност тема које могу бити историја: „Ви сте били присутни када је пао берлински зид? Када је Цунами разорио Тајланд? На првом концерту Токио Хотела? Имате ли слике тога? Постаните сведок свог времена [„Zeitzeuge“], пишите на Ајнестагесу ваше најличније приче.“ Циљ овог рада је анализа садржаја чланака с циљем да се утврде тенденције ка чему води такав начин историографије. 

Као узорак су узети у обзир 163 чланака, такозваних „тема“ („Themen“) и „сведочанства“ („Zeitzeugenberichte“) који су били приступни на 10.08.2011 из декаде 1991. до 2001. године. Избрана је период који за бившу Југославију је био обележен разним ратовима и оружаним конфликтима. Такав дуг интервал је био потребан избирати и с обзиром да има релевантан број чланака (краћи интервал би пружило значајно мање чланака) и повољно је исто да има размак између анализираног периода и садашњости пошто треба времена да се сакупљају неки чланци о некој теми.

Ајнестагес од октобра 2007. године је доступан на einestages.spiegel.de. Веб-магазин је производ најутицајнијег немачког недељног часописа Шпигл (Der Spiegel) и је повезан линковима са сајтом Шпигла и понекад на главном веб-порталу Шпигла чак се налази неки чланак Ајнестагеса. Ајнестагес сарађује са бројним партнерима, немачким архивама и другим институцијама и особено са својим корисницима. Сваки корисник може да доприноси овом сајту својим чланцима, личним сведочанствима о историјским тренуцима или документима као што су фотографије – али све под контролом редакције.

Наслов веб-магазина је изведен од израза „eines Tages“, у преводу „једног дана“. Пуно више проблема представљају на самом сајту често коришћене кованице „Zeitgeschichte“ и „Zeitzeuge“, које су важне за разумевање концепта. Прва је учвршћена са значењем „савремено доба“ или „историја савременог доба“. Реч „Geschichte“ поред значења „историја“ носи и значење „прича“, разлика је у томе да у значењу „историја“ се појављује само у једнини и обично са дефинисаним чланом („die Geschichte“), док у смислу „прича“ може да се користи реч у свакаквим облицима. „Zeitgeschichten“ (у множини) није учвршћена кованица али свесно се користи та двосмисленост на сајту, сам веб-магазин описује се као „das neue Zeitgeschichte(n)-Portal von SPIEGEL ONLINE“ – ова „(n)“ у заградама дозвољава различита тумачења: Је ли то „нови портал за историју савременог доба Шпигл Онлајна“ или можда је то портал за неке приче, написани да буду занимљиве за читаоце (са мањем или већем успехом)? И друга кованица „Zeitzeuge“ је учвршћена и значи отприлике „сведок свог времена“ и подсећа на људе који у датим историјским моментима (шта год се разуме под тиме) су били лично присутни. Основно значење се задржава код Ајнестагеса, што је наглашен на самом сајту 2 , но имајући то на уму може се видети неке интересне нове интерпретације „историјског момента“ и „личног присуства“.

Статистика сајта стварно је упечатљива: више од хиљада извештаја сведока свог времена, више од 1900 такозваних тема и  преко 38000 фотографија и других историјских докумената. Но одмах се намету неколико питања. Које „приче“ су део историје? Ко одлучује који чланци се појаве на сајту? Ко је то „ми“ које изгради колективно сећање своје историје? До чега води тај приступ да све може да буде историја? Колико разноврсно у ствари је та историја прикупљена на сајту?

Већ су описане (према тада тадашњим стањима веб-странице) неколико особине веб-магазина. Ајнестагес није прва веб-страница своје врсте, имало је и пре тога немачке сајтове са захтевом да прикупљају историју. 3 Али због моћне позадине Шпигла је можда најчитанији и најутицајнији. Поред корисника који се охрабрују на сајту да придонесе својим причама односно историјама сајт носи и јасан жиг редакције, не изабирају само текстове корисника на основи истинитости и коректних речи, већ сама је доста активна у писању тема и чак и сведочанстава. 4 Највише доприноса има о деценијама четрдесетих, шездесетих и осамдесетих, о теми „Немачке Демократске Републике“ има чак више чланака него о „националсоцијализма“ . 5 Осећа се јака доминација мушког пола, и код писаца чланака и код особа о којима се пише 6. Видеман констатира у свом чланку да „се споменут „ми“-колектив разумева првенствено националан“ 7 , упућујући на редове описа о томе шта су приче о савременом добу („Zeitgeschichten“) на Ајнестагесу. Дакле, изгледа као да је историја таква како смо очекивали, како смо навикнути из старијих облика препричавања историје: Мушкарци у ратовима или у сукобу са државним властима, у позадини неки бивши или актуалан тоталитаран режим, и све то из националног гледишта. Нови медиј, чини се, није много променио. 

Ова анализа утврђује тај проналазак, најчешће су приче из Немачке (око 59 %), чак ако су приче бар делимично из друге земље, често има везе са Немачком или Немцима. Један важан разлог за то можда је језик сајта, али ако гледамо даље, из којих земаља има још доста чланака примећујемо да то нису Швајцарска или Аустрија, него САД (око 20 %) и Велика Британија (око 7 %). Приче из других земаља су толико ретке да се губи статистичка релевантност, но изгледа као да нешто више прича има још из Русије и Француске. Цела класична западна Европа без Немачке, значи земље Европе који никад нису били ни у Варшавском пакту ни у Југославији заједно имају још релативан значајан удео (око 16 %), али ипак мање него САД. Из свих других земаља, ван западне Европе, северне Америке или Русије се налази само неки појединачан чланак.

Истражујући теме којима се баве чланке које су објављене на сајту добијемо идеју зашто има толико доприноса о историји САД и Велике Британије. Као део историје многи сматрају то шта гледају на екранима свих врсти: компјутер, телевизор, кино, мобилни телефон и други модерни уређаји. Овде не мислим толико на вести о светским догађајима преношене медијима, више на саме медије: филмови, телевизијске серије, изглед и постојање забавних и информативних емисија или веб-сајтова се гледа као историју. Поп музика и личне приче око познатим личностима често се тематизирају. Телевизијска серија „Алиас“, Велики Брат, музичка група „Ву-танг-клан“, личан сусрет новинара са Дејвидом Боуијем, концерт групе „Смешинг Пампкинс“ у Хамбургу, Википедија, СМС-поруке, Супермен стрипови и крај немачког илустрованог часописа „Квик“ – судећи по Ајнестагесу то су све приче довољно значајне за историју савременог доба. Све скупа такве тематике које обичајно нису на првом плану историје на веб магазину чине више од 40 % историје посматраног периода из перспектива из 2007 до 2011. Други 10 % прилога баве се спортом и онако већ је описано преко половине разматраног материјала. Друге тематике прилога које се обрађују нешто чешће су политика (око 9%),  терор и амок (око 7%) и катастрофе (око 6 %). Око 6 % баве се нечему што може се сматрати свакодневницом: посао „обичних“ људи, празници, обичаје или слично. Ратовима, наоружаним конфликтима и војскама се баве мање од 5 % материјала. О бившој Југославији у материјалу има 3 чланка који сви су мање-више повезани ратовима у региону (о масакру у Сребреници, о развоју Сарајево филм фестивала и о искуствима немачког војника КФОРа) и још један чланак који се бави генерално мисијама немачке војске у иностранству у којем се спомињу и мисије у бившој Југославији. Изгледа као да медији, (поп) култура и трач су најважније у историји тог доба. Је ли то банализација историје? Јесу ли се овде сакупљали претставници жуте штампе који у новом облику пишу о трачу додавши му неки виши, историјски значај? Јесу ли то Компјутерџије који су годинама пратиле развој компјутера и интернета и сада баш ту на интернету су нашли платформу на којој својој делатности могу приписивати неки историјски смисао? Или изражава се ту стварно „наше колективно сећање“ – је ли то оно чега „ми“ се сећамо?

Можда тренутно да. Културно сећање се конструира и реконструира, оно не даје објективне слике прошлости него је усмерено на тренутне захтеве идентитета социјалних група, ако се мења идентитет групе, мењају се и фиксне тачке у том сећању 8.  Ипак је то поглед на историју из одређеног времена – од 2007 када је био лансиран веб сајт до 2011. Мишљење о томе шта је било важно  за историју у неком периоду (у овом случају 1991 до 2001) ће се променити.Ако медији нису само преносно средство којима њихови конзументи информирају се о догађајима на другим местима, него и саме телевизијске емисије и интернет странице могу бити „историјски догађај“ онда је само логично да се људи на екранима сматрају као сведоци историјских догађаја („Zeitzeugen“). Лично присуство тих сведока је у томе да у оном времену су гледали на одговарајући екран. Слично важи и за посетиоце концерата или спортских утакмица. Заједнички са оном старом сликом историје око ратова, тоталитарних режима и тако даље, изгледа, јест тај захтев да историјски догађаји су они који тичу велике групе људи. Само не мора да се дефинише та група више према томе да је физичко заједно, као на пример да живи у једном граду који је под опсадом, него довољно је да ти људи прате један телевизијски програм на својим екранима, чак ако се налазе на најразличитијим местима на свету. Од тог принципа одступа само веома мали број чланака на Ајнестагесу  9, но чак и овде може да се нађе реченица која личној причи додељује општу важност 10

Ајнестагес је само један пример тог новог онлајн приступа историографије, да ли се ради о актуелној моди или о трајном феномену ће показати време, постоје сумње да ће сам тај приступ некада бити историја 11. Наглашена разноврсност историје само делимично се потврђује у разматраном материјалу, пуно аспеката одговарају класичној историографије: Још увек су ту првенствено мушкарци који пише о мушкарцима, често познатим или моћним. Историјски и даље су такви догађаји који имају неку релевантност за велике групе људи.Ипак се показују ту и неки нови аспекти историје. Конзумирање мултимедијалне технологије и поп културе су популарне теме на историјском Порталу. У оном периоду 1991 до 2001 те теме су биле свакодневница великих група људи. Имајући у обзир да се свакодневница „обичних“ људи више и више тематизује у историји али још увек тежимо ка томе да је историја нешто шта се тиче великих група људи, онда не чуди ова слика историје.

Endnotes: 

1. http://einestages.spiegel.de/page/aboutEinesTages.html
2. http://einestages.spiegel.de/page/aboutAuthorAlbum.html
3. Андре Донк 2008, 2 
4. Агнес Хајтман, Катрин Штреле 2008 
5. Феликс Видеман 2009, 3 
6. Феликс Видеман 2009, 4 
7. Феликс Видеман 2009, 1 
8. Алеида Асман 2004: 5-6 
9. као на пример: http://einestages.spiegel.de/static/authoralbumbackground/3145/hooligan_auf_hoher_see.html; http://einestages.spiegel.de/static/authoralbumbackground/4014/haargel_gott_und_geldgeschenke.html
10. на http://einestages.spiegel.de/static/authoralbumbackground/4014/haargel_gott_und_geldgeschenke.html, прича о личним искуствима око Свете потврде почиње реченицом: „Блејзер у боји јоргована, досадни поклони, фаталне пијанке шампањцем: Сваке године око 500.000 тинејџера у Немачкој славе Свету потврду реформаторских цркава, Свету потврду католичке цркве или свечану присегу младежи.“ 
11. Андре Донк 2008, 5

Списак коришћене литературе: 

Einestages: http://einestages.spiegel.deAgnes

Heitmann, Kathrin Strehle, Es war einmal... 2.0, у: Medien Monitor – Online-Magazin für den aktuellen Medienjournalismus. URL: http://www.medien-monitor.com/Es-war-einmal-2-0.1153.0.html, објављено 08.08.2008

Aleida Assmann: Das kulturelle Gedächtnis an der Milleniumsschwelle: Krise und Zukunft der Bildung. у: Konstanzer Universitätsreden, 216. Konstanz: Univ.Verlag Konstanz, 2004

Donk André: Fast Backward – Die Rückkehr der Geschichte im Internet. у: Neue Gegenwart – Magazin für Medienjournalismus, Nr. 57 (2008), URL: http://www.neue-gegenwart.de/ausgabe57/fastbackward.htmWiedemann,

Felix: „Netzwerk der Erinnerungen“? Das zeithistorische Portal „einestages“, у: Zeithistorische Forschungen/Studies in Contemporary History, Online-Ausgabe, 6 (2009), H. 3. URL: http://www.zeithistorische-forschungen.de/16126041-Wiedemann-3-2009Halbwachs,

Maurice: Das Gedächtnis und seine sozialen Bedingungen. Suhrkamp, Frankfurt (M), 1985